Jedan od najpopularnijih redara odnosno zaštitara u diskotekama, prema mišljenju mnogih s kojima smo pričali, koji o njemu imaju samo riječi pohvale, a i vlastitom osobnom iskustvu, bio je Valter Ferboković.
Naime, pojedini “izbacivači”, kako ih se ponekad zove, zbog službe koju moraju odraditi i nisu uvijek omiljeni, kako koji, međutim “Das ist Valter” unatoč desetljećima rada ne nosi takvu patinu.
Za njega se s punim pravom može kazati – dobrodušni div koji je znao i najveće huligane mudrim riječima smiriti, da bi se čak i posramili svoga nedoličnog ponašanja kojeg u pravilu više nisu ponavljali. Zavrijedio je poštovanje svih posjetitelja gdje je radio.
U poslu, u radnoj tuti, smo ga zatekli u rano jutro ispred kuće u zaselku Lanišće u Čepiću (Čepićko polje) do kojeg vodi pravi labirint uskih asfaltiranih cestica s bezbrojnim križanjima. Nismo otvarali GPS nego smo pitali ljude u selu koji ga, naravno, svi poznaju. I uvijek nešto radi oko kuće, vinograd, vrt, voćnjak ili bravarijom sada kao hobijem, jer je ugasio obrt. Inače, Čepić čine: Čepić Kloštar, Čepić Polje, Čepić Zatka i Čepić Lanišće (posljednje broji između 150-200 žitelja).
Za razliku od nekad kada je dolazio kući u zoru, sada se budi “u kvarat do 5”.
-Četiri lita mi je rabilo da se navadin. Kambija san bi noć za dan, kaže o svom preokretu bioritma.
-Dobro, ja san inače spa jako malo, ujutro 2-3 ure, onda san u radioni dela ka i blago, kuću smo delali za dicu… Ni bilo vrimena za krivine. Znaš zaš san dela to delo? Radi šoldi, da zaslužin 100-150 maraka na noć. S diskom sam odškolova i plati fakultete za dicu, a s radionom san in stori hižu. Ali da buden iskren i pošten da ni moje žene ne bi bilo nič . Ja znan šolde zaslužiti, a ona zna š njima. Ponosan sam tata i sada nono dva unuka (Dante i Mari), kaže 58-godišnji Valter.
Malo smo se zapričali o životu i životnim situacijama.
-Lipo je kad te se ljudi domisle po dobremu. Vajk se domislin mojega pokojnega oca kada je govori: “Pomori ki god te pita, ali nemoj očekivati da će ti se tornati, ako ti se torna je jako lipo da te se domisli ki”. Tega se držin i nikad mi ni žal, napominje svoj moto.
Sretan je da u njegovom selu još uvijek vlada solidarnost i da si ljudi pomagaju u “radnim akcijama”.
Prvi redarski posao obavljao je u danas zatvorenoj pazinskoj diskoteci Francuz. Malo kasnije zapošljava se “Crni vjetar” (kod Aleksandra Hinića kojeg hvali kao odličnog šefa) gdje radi 11 godina. Tu su bili stalni angažmani u pazinskoj diskoteci u Spomen domu (Imperium, Magnus), u pulskom Dobermanu, pulskoj Arubi, u rovinjskom Monviju, labinski Rock caffe, pučki sajmovi po Istri… U više desetljetnom redarskom radu, naravno, bilo je svakakvih situacija.
-Meni je najlipše bilo kad se nič ni desilo. Nisan nosija delo doma, a niti probleme od doma na delo. Nikad ne smiš opterećivat fameju, koje god delo da delaš. Dimnjačar nikad ne govori ženi skoro san pa s krova, kapiš, nastavlja te dodaje da je zahvalan svim kolegama s kojima je radio.
Gdje je bilo najlakše raditi?
-Najlakše mi je bilo u Spomen domu (u Pazinu) di san dela uglavnom sam. Tamo je bila pankerija. Ćurka je doša, pa san ga pita “smo se dogovorili sve s tvojimi?”. Pa bi on svojoj ekipi reka: “Doša je tata, nema više zajebancije. Ki će rolat neka izađe van”, kaže anegdotalno te dodaje da nije htio da disko dođe na loš glas.
-Znam ja ča je pogo i kad dečki plešu, a znam i kad dojde neki izvana se tući. Jednom mi je doša Baraba (gost), mi je reka: “Vidin da ti kapiš nas pankere i ako bude trebalo mi ćemo ti pomoć”. I tako je i bilo. Jednom prilikom je došla jedna grupa iz Pule i stvarno je deset pankera stalo iza mene, prisjeća se. “A najlipče mi je bilo delat sezonu u Monviju, tamo san samostalno dela u lokalu “El presidente” po 70-80 noći, i šoldi su dolazili”, dodaje.
Drugdje su ponekad neki mlađi redari se htjeli pokazati, pa ih je instruirao da to ne čine. “Ako bubnemo kega i to je nečigovo dite”, govorio im je.
-Ne gledati s visoka nego spustiti se vajk na tu razinu. Zagrliš ga, objasniš mu, poneseš ga van ako treba. Mislim i ja san pija nekad, jer ti ne moreš bit normalan med 500 pijanih i drogiranih ljudi. Malo se moraš iznivelirati. Kad delaš ploču, ako ćeš da ti pad bude prema simo, ne moreš ga delati na drugi kraj, kapiš. “Ti si pijan izađi van”. Čekaj doša se je čovik zabavit i da mu pasa vikend u lipen, a ne da ima straha da mu pade mižol na pod. Vajk se gledalo kod naše starije garde, po zvuku, klink-klink-klink, to je slučajno da je nekemu pa mižol ili boca, PAF!!!, e to je namjerno. I onda lipo dojdeš poli njega i ga pitaš: “Ma zaš?”. Odgovara: “Pala mi je!”. “Pitan te zaš?”, me gleda i govori: “Škužajte.” “Dobro je, ali neki će oskliznut, past će na staklo, ošišinat će se, porizat će se. Ni važno tih 5 kuna koliko košta mižol”, plastično nam je Valter opisao tipične scene u diskotekama.
-Svojedobno san dela i kao pravosudni policajac. A sve san dela, trebalo mi je šoldi. Nisan ima tetu ili barba iz Amerike. Ko san tija ništo san mora s ovih deset prsti, kaže.
Sada uživa u miru i tišini svoga sela i ne bi se nikad mijenjao za grad. Također ne bi se ni vraćao u mladost, jer smatra da današnje generacije ne znaju uživati u onome što imaju. Najveće zadovoljstvo pronalazi u obitelji pogotovo unučici i unuku. “Sad smo bez obaveza, pa žena i ja volim obilaziti koncerte ili se poć prošetati po šetnici uz more, sada najčešće kod Lovrana di me niki ne pozna, jer ja ne moren pasat poli čovika kao poli turskog groblja i mu samo reć bog!”, kaže.
Nakon burnog radnog vijeka zasluženo smirenje za simpatičnog “izbacivača” koji je pun životnih mudrosti. Još nam je mnogo takvih mudrosti otkrio, ali bilo bi predugo za internetsku formu portala, neka ostane nešto i za drugi put.
