Dioniz je stari grčki bog pijanstva, razuzdanosti, zabave i tomu sličnoga. Za njega je Heraklit rekao: Dioniz je isto što i Had! A Had je bio bog podzemlja – pakla, smrti. Poznato je da se na dionizijskim razuzdanim gozbama pila, doslovno, i ljudska krv. Nasumce bi se našla ljudska žrtva i komadalo ju se, čak i zubima.
Ako je netko bio na nekoj od modernih ultra zabava, kao primjerice na Poljudu u Splitu, mogao je zapaziti da je hitna pomoć stalno imala posla. Had je skupljao svoje. Dioniz ih je pripravljao. Ošamućivao. Nakazio. Dioniz je isto što i Had!
Dioniz ima nasmiješeno i puteno lice, ali ispod njega se krije serijski ubojica. Kršćanstvu se prigovara da ima ozbiljno lice. Ispod toga lica krije se normalna vedrina. Život. Razumnost. Uspravnost. Radost. Krist je trezven. On je uskrsnuli. On je pobjeda nad Hadom.
Sa svih strana navaljuje Dioniz/Had i briše trezvenu vjeru u Uskrsnuloga. Živoga. Pobjednika nad podzemljem. Potpomognut je Dioniz/Had silnom vojskom opsjenara koji trube o slobodi i zaradi. Mrtvi se ne broje. Mrtve duše postale su potpuno nevidljive i neubrojive. Dioniz tetura od grada do grada i gura narode u podzemlje. Tmuran je i tužan. Za sobom ostavlja duhovnu pustoš. Probudio ga je Nietzsche, koji je i sam završio u Hadovim raljama. Izgubio je um. Vedrinu. Život.
Dioniz je sreća bez Križa. To je horizontalna, linearna sreća koja se obrušava u samu sebe. Diže se samo nekoliko koraka prema gore, pa se strovaljuje na samo dno pakla. Ta se sreća ostvaruje grizući drugoga. Grizemo se međusobno do kosti. Pijemo krv jedni drugima dok ne iskrvarimo. Dioniz je isto što i Had!
Križ premošćuje Had. Stare ikone prikazuju Krista koji stoji na Križu. Križ je most iznad podzemlja. S tog Križa Krist uskrsnuli izvlači Adama i Evu koji su pali u had/podzemlje jer su jeli ono što je zamamljivo. Prepustili su se užitku koji ne mari za istinu ili ljubavi i strovalili se u smrt. Puno je podzemlje njihove djece, počevši od Kaina i Abela.
Dioniz je vrag. Lukav je i vragolast. Brbljav je i živkast. Slobodan je i nesputan. Vodi pijanu povorku, reklo bi se, prema nebu. Odjednom se preobražava u Hada i skreće prema paklu.
Dioniz/Had blebeće: Ja sam jedini bog. Nema drugoga. Postoji samo trenutačni užitak i smrt. To je sve. Moje svetkovine svetkujte. O meni mislite. Mene želite. Tuđu krv pijte. Tuđe kosti glođite. To je sve. Smrt i amen. Podzemlje i ništa više. Tam-tam-tam-tam…
